Peto poglavlje: Zvuk mrtve tišine

Ono što sam jedino mogao da radim na pustom ostrvu, jeste da brojim dane. Bio je osmi dan kako se naš avion srušio. Osmi dan! Osam dana bez Lane! Sećam se da me je pitala koju majicu da obuče za avion. Rekao sam joj da obuče plavu, oči su joj tada lepše.
Sajida nije bilo tri dana. Otišao je u džunglu da traži izgubljenu ženu, za koju nismo znali da li je još uvek živa. Po meni, nikog više nije bilo na ostrvu. Sve dok se Sajid nije vratio govoreći nam suprotno. Sajid je bio izmoren i jedva svestan.

„Ona...Ona je tu...“ Govorio je dok mu je Bun dodavao vodu.

Grupa ljudi se ubrzo skupila oko njega.

„Ona je živa...Držala me je zarobljenog...Dva dana...Ali...“

„Sajide, pokušaj da se odmoriš. Nemoj sada da pričaš.“

„Ona...Deluje ludo... Rekla mi je...Rekla mi je da je sama...već šesnaest godina...Mislim da...Mislim da...“

Sajid se samo srušio na pesak. Pomogao sam Harliju da ga unese u šator a zatim sam ostao pored njega. Sajid je spavao naredna četiri sata.

Za to vreme, Džek je šetao šumom tražeći vodu. Vratio se uveče sa napunjenim bocama. Kako je rekao, pronašao je pećinu sa izvorom i još nečim što bi trebali da vidimo svi. Nije rekao šta. Nisam ni mogao da razmišljam o tome. Ostavio sam Sajida kada sam se uverio da je dobro. Kasnije mi je rekao da je zaista pronašao ženu koja je ostavila poruku, ali da nije uspeo da razgovara sa njom, jer je bio vezan i omamljen. Nekako je uspeo da joj pobegne. Kaže da je non stop spominjala neku bebu.

To veče smo svi otišli u pećinu da vidimo kako izgleda i da li možemo tamo da ostanemo. Zaista, bila je velika. Bio je tu i mali izvor vode i još jedna stvar za koju nisam bio siguran da sam želeo da vidim. Dva kostura.



„Naši Adam i Eva.“ Rekao je Džon Lok gledajući u njih.

Sve je delovalo pomalo jezivo. Za trenutak smo se našli na pustom ostrvu, a sada shvatamo da nismo sami i da je nekog bilo pre nas. Ko zna, možda još nekog ima na ostrvu. To ne možemo da izostavimo, s obzirom da nismo prešli ni jedan deo. A koliko je ostrvo, mislim da bi nam trebala čitava večnost da ga obiđemo.

Noć smo proveli u pećini. Grupa ljudi, među kojima je bio Bun i Čarli, ostali su na plaži. Čekali su pomoć, tako su rekli. Iskreno, ja sam bio svestan da pomoć ne dolazi. Ne znam zašto, ali delovalo mi je kao da nas nikada neće ni naći. Nekima bi to zaista odgovaralo.

Bilo je kasno. Mogao sam da znam jer sam primetio da svi ostali spavaju. Kler se promeškoljila nekoliko puta, pričajući u snu, i ništa više. Samo pucketanje vatre u maloj pećini, i ništa više.

Trgao sam se kada sam osetio da neko korača. O moj bože, verovatno sam to sanjao. Bila je to Rejčel Blejk. Zaboga, znao sam da je mrtva, šta se sad dešava? Dok sam protrljao oči, i još uvek pospan ustao sam i krenuo ka izlazu.

„Negde ideš?“ Upitao me je Džek.

„Hitno mi je.“ Pokušao sam da izgleda kao da moram u toalet.

Džek se samo okrenuo na stranu i zaspao. Na ulazu u pećinu stajala je Rejčel i pokazivala mi rukom da dođem. „Jebem ti! Nisam valjda poludeo ovde? Viđam mrtve ljude, šta se to, do vraga dešava sa mnom?“ Nisam čekao ni trena, već sam krenuo za Rejčel. Bila je pomalo brza za mrtvu osobu. Jedva sam je stigao.

Rejčel je stajala u sred džungle u beloj prozirnoj haljinici. Duh-duh. Nekoliko puta sam osetio kako mi srce lupa čak u grlu, ali nisam se se hteo predati. Verovatno je imala nešto da mi kaže. „O Bože, buncam!“ Pomislio sam ponovo u sebi, ali Rejčel je i dalje stajala kao ukopana u zemlju. Samo je ćutala.

„Rejčel!“ Prošaptao sam tiho. Delovao sam kao neki ludak u tom trenutku. Do sada nisam mogao da zamislim sebe u ovoj situaciji. Zaboga miloga, pa ja pričam sa mrtvacem!

„Rejčel, zašto ćutiš? Kaži nešto!“

Gledao sam u devojku očekujući da će nešto reći. Ne, ona je samo ćutala. U tom trenutku začuo sam nečiji glas.

„Lido, s kim pričaš?“ Pitao me je Džon Lok.

„Um...“ Pogledao sam ka Rejčel, ali nje više nije bilo. „Gospodine Lok, jeste li sigurni da pričam?“ Totalno sam se izgubio.

„Meni si delovao tako.“

„Krenuo sam da...Khm...“ Nakašljao sam se. „Očigledno sam malo šetao u snu.“

Šta sam drugo mogao da mu kažem? Jebem ti, video sam mrtvu ženu!

„Lido, najbolje bi bilo da se vratiš u pećinu. Uopšte ne znam kako si došao dovde!“

„A šta vi tražite ovde gospodine Lok?“

„Isto što i ti.“ I on se nakašljao. Šta god mu to značilo. Ja znam šta je meni.



Jutro sam dočekao u pećini. Zapravo, bila je to prva noć koju sam mogao prespavati, ukoliko izuzmem tu situaciju sa Rejčel. Iskreno, kada sam se probudio sve mi je delovalo kao san. Gledao sam u Kler kako priča nešto svom stomaku. Delovala mi je baš simpatično. U tom trenutku došla je Kejt i pozvala me da krenemo u kamp, da vidimo ima li kakvih novosti. Jutro je bilo prelepo, i zaista bi mi odgovarala jedna šetnja. Morao sam da razbistrim misli. Kejt i ja smo se spakovali, a zatim krenuli ka plaži. Harli nam se pridružio.

„Lido, mogu li da te zamolim nešto?“ Rekao je Džek.

„Naravno, kaži.“

„Hoćeš li preneti Sojeru da dođe do pećine. Trebala bi mi njegova pomoć.“

„Naravno, preneću mu. Mogu li ja da ti pomognem?“

„Mislio sam da krenemo u potragu za ženom koja je na ostrvu već dugo, pa sam mislio da Sojer ponese pištolj.“

„Aha, preneću mu. Ako ti bude bila potrebna pomoć, biću sa Kejt i ostalima u kampu.“

Kejt je bila odsutna u mislima. Nije nešto posebno pričala, samo je išla za nama. Harli je bio zanimljiv lik. Sve više mi je se sviđao. Rekao je kako je dobio glavnu nagradu na lotou, ali mu nisam poverovao. Previše mi je bio smotan za tako nešto. Uporno je govorio kako je to kletva i kako je on zbog toga tu.

U kamp smo stigli oko podne. Sve je bilo onako kako smo ostavili. Sun i Džin su sedeli za tek nameštenim šankom od bambusa nešto tiho razgovarajući, Bun i Šenon su se konstantno svađali, a Čarli je na obali okeana sedeo i svirao gitaru. Nisam se lepo osećao ovde. Čim sam došao, preneo sam poruku Sojeru. Prokomentarisao je nešto sebi u bradu, a zatim se vratio čitanju knjige. I to ne bilo koje, već MOJE knjige. Knjige koju mi je Deni poklonila.

„Sojeru, molim te, kad završiš, vrati je tamo gde si je našao.“ Nisam mogao da se nastavljam sa njim. Okrenuo sam se i krenuo ka Kejt.

„Hej! Mali!“ Doviknuo je i bacio nešto ka meni. Bili su to brijači.

„Hvala ti!“ Namsejao sam se i nastavio svojim putem.

Kejt je sedela ispod krošnje velikog drveta.

„Kejt...Mogu li da te pitam nešto.“

Klimnula je glavom.

„Da li si ti primetila nešto čudno ovde?“

„Čudno? Kako misliš? Misliš na očajne zvuke koji dopiru iz šume ili na činjenicu da smo pre par dana preživeli neverovatan pad aviona?“

„Nešto drugo...“ Zastao sam. „Da li si...Da li si videla nešto?“

„Ne, Lido. Nisam videla ništa čudno. Kažem ti. Sem toga ništa. Šta hoćeš više?“

„Ništa.“ Ućutao sam u trenutku.



08.05.2004.

08:15

„Gospodine Lido?“ Pričao mi je nepoznat glas u slušalicu.

„Da, ja sam. Ko je to?“

„Izvinite što vas budim. Ovde Dajen Klos. Zovem vas iz Hanso kompanije. Da li bi ste mogli da odvojite par minuta?“



Nije mi bilo jasno šta ta gospođa hoće. U tu kompaniju nisam kročio poslednjih godinu dana. Čak šta više, nisam imao ništa sa njima.

„Da...Naravno...Kako mogu da vam pomognem?“

„Gospodin Mitelverk bi želeo da porazgovara sa vama. Ostao mu je u sećanju razgovor koji ste imali prošlo leto, pa je mislio, s obzirom da tražimo radnike...“

„Gospođo, o čemu pričate? Ja nikada nisam razgovarao sa Tomasom Mitelverkom.“

„Gospodine Lido, da li ste sigurni? Ovde piše...“

„Naravno da sam siguran! Kako se ne bih sećao toga? Jednostavno, imao sam zakazan razgovor ali ga nisam obavio.“

„Oh, izvinite gospodine. Onda mora da je neka greška.“

Minut ćutanja.

„A da li bi svakako mogli navratiti do naše kompanije? Možda vas ovo bude zainteresovalo...“

„Zapravo, gospođo, nemam vremena. Hvala na pozivu. Doviđenja!“




Bilo je podne. Deveti dan. Šetao sam šumom sa Čarlijem, u potrazi za hranom. Dan je bio neverovatno topao. Već je sve počelo da me nervira. Taj šum u vazduhu mi je posebno smetao. Kroz krošnje ogromnog drveća prolazio je po koji sunčev zrak. Bilo je pomalo i mračno. Čarli je pevušio neku njegovu pesmu, a ja sam zverao okolo. Slabe vajde od nas dvojice, pomislio sam. Neće se baš čopor ljudi najesti. Nećemo se ni mi najesti.

„Lido, znaš šta?“ Počeo je svoju priču Čarli.

„Šta Čarli?“ Odgovorio sam gledajući u zemlju. Nešto mi je bilo čudno.

„Nekako...Nekako počinje da mi se sviđa ovde.“

„O čemu govoriš Čarli?“ Pitao sam začuđeno.

„Nekako...Mislim da sam ovde pronašao mir.“

„Kakav crni mir? O čemu pričaš? Nalaziš se koznagde, i našao si mir. Blago tebi.“

Bio sam pomalo besan na njega, ili sebe. Ko zna.

„Lido, da li si nekada osetio spokoj?“

Bilo je to zaista teško pitanje. Spokoj? Šta to beše? Ućutao sam i nastavio. Ovaj deo mi je bio pomalo poznat. Da! Sećam se! Tu sam video Rejčel. Za čudo, to mesto je bilo malo svetlije. Kao da se sva svetlost sa neba skupljala baš na taj deo. Okrenuo sam se i video Čarlija kako sedi na ogromnom drvetu i jede mango. Nisam obraćao pažnju na njega, već sam krenuo. Zvali su me! Da, tačno sam čuo glasove! Jebem ti, zaista sam poludeo. Zaista imam šizofreniju!

„Čarli!“ Viknuo sam ga. „Čarliii!“

„Hej! Šta je bilo?“

„Čuješ li ti ovo?“ Glasovi su mi dopirali do malog mozga.

„O čemu pričaš? Ovo zujanje?“

„Čarli, ne zujenje. Pričanje. Čuješ li da neko priča?“

Čarli je napravio neku facu u fazonu „Ludak,nema šta.“ I okrenu se oko sebe.

„Lido, mislim da te je drmnula sunčanica.“ Nastavio je svoj mango.

Glasovi su počinjali da se stišavaju. Mogu se zakleti da sam ih čuo, samo ih nisam razumeo. Stajao sam nepomično na svetlu i gledao oko sebe. Šta je Rejčel htela da mi kaže? Šta su glasovi pričali? Šta se koji k...dešava na ovom ostrvu? I taman kada sam hteo da krenem ka Čarliju osetio sam neverovatan bol u nozi. Seo sam na zemlju i svom snagom uhvatio levo stopalo. Bio je to neki nejasan bol. Pogledao sam u zemlju,i video parče metala kako viri iz nje. Do vraga, bila su to neka vrata.

Nastaviće se.


Obaveštenje i predlog:

E ovako, plan je da prva sezona ima 15 poglavlja. Počev od ovog dela (petog) na kraju svakog poglavlja postavljaću pitanja na koja bi vi trebali da date odgovore ili bar ono što vi mislite. U ovom delu postaviću postaviću pitanja za sva prethodna poglavlja, odnosno naglasiću ono što bi trebalo da bude bitno. Kometari i vaše teorije šta se zapravo desilo svakako su dobrodošle. Nakon prvih 15 poglavlja (u kojima će biti manje više odgovorenih pitanja), sledi kratka pauza, od jedno dve-tri nedelje, a zatim sledi drugi krug. Ja neću preterivati sa sezonama, neće ih biti 6. Tri, eventualno četiri. Potrudiću se da to sve svedem na minimalac, a da pri tom ne fali ništa. E ovako, pitanja za ovaj deo kao i prethodna četiri dela:

1. Ko je bio prosjak u drugom poglavlju koji je zaustavio Lida na ulici? Da li je to bila slučajnost ili namera?

2. Otkud polarni medved na tropskm ostrvu?

3. Šta se desilo sa Lanom i Bernardom?

4. Šta je Zana mislila pod tim da je Lido kriv za sve?

5. Ko je bila Rejčel Blejk?

6. Vaše mišljenje o poruci u boci?

7. O čemu Lidova baka priča priču i zašto?

Čekam vaše odgovore!